Међународна награда за превођење поезије “Коља Мићевић” уручена је лауреаткињи Вери Хорват, за укупно преводилачко дело, на свечаности уприличеном у Свечаном салону Банског двора у Бањалуци.
Поред чланова Удружења, поштовалаца лика и дела Коље Мићевића, додели су присуствовали и представници Министарства просвјете и културе, које од почетка суфинансира награду, као и представници Града Бања Лука.
Након церемоније доделе, традиционално је посећена вечна кућа Коље Мићевића, положено цвеће и запаљене свеће.
У наставку је обраћање лауреаткиње Вере Хорват поводом уручења награде.
“Уважени чланови Жирија за награду „Коља Мићевић“ – господине Ранко Рисојевићу, председниче, господине Зоране Костићу и господине Предраже Бјелошевићу, поштовани чланови Удружења књижевника Републике Српске!
То што се данас налазим овде међу вама, за мене представља изузетну част и желела бих да изразим свoју искрену благодарност за пажњу коју сте једногласном одлуком указали мом раду на превођењу поезије Захвалност такође упућујем и предлагачу за ову награду, Издавачкој кући АРКА из Смедерева.
Даме и господо – љубитељи књижевности, посебно поезије, читаоци-посвећеници због којих сви напори писања, превођења и објављивања имају смисла, драги Бањалучани и сви ви којима се посрећило да живите у овом песмом опеваном граду, синониму за лепоту и поезију, обраћам вам се са посебним симпатијама, с обзиром да сам пре годину дана имала прилике да се лично уверим у ваш посебан однос према литератури.
Одлука Жирија да ове године мој скромни допринос превођењу буде награђен овом великом и значајном међународном наградом за превођење поезије – „Коља Мићевић” испунила ме је високим емотивним набојем, који ме, истини за вољу, још увек – посебно у овом тренутку, не напушта. Примила сам је са захвалношћу и извесном дозом сете, као неко ко је имао среће да Кољу лично познаје и да са њим сарађује, да прати раскошни ток његове поетске, преводилачке и људске мисли и речи.
Да – Коља Мићевић, познати књижевник, Бањалучанин, Београђанин, Парижанин, грађанин Сета и Cвета, тумач словесних простора, кротитељ рима, неуморни трагалац за недохватним, био je наш, мој пријатељ. Поносна сам што сам била у прилици да на фестивалима где сам и сама учествовала као песник, уредник и/или преводилац, делим радост разговора са њим, као и читања његове поезије и препева.
Слично исијавање духа еманирали су његови перформанси, где се звук претварао у енергију и обрнуто, а како она – тa уложена енергија, као што је познато – по законима физичким и метафизичким – не ишчезaва, остала је заувек као несвакидашње свеж утисак у сваком ко је био део догађаja.
Кољини хепенинзи представљали су феномен који je публику остављаo без даха. Посвећен као аугур, жрец, аутентичан као да стиже из искони, сваки пут би нас све изнова изненађивао својим делањем, својом ourgia-ом, чије је порекло у самим изворима poiesis-a. Сликовито-слуховито, озарено и жовијално показао је пут којим ће се поезија највероватније кретати у будућности, направивши нови завијутак у времену.
Tо смо – чулима и срцем, схватaли сви који смо ушли у зону зрачења његовог ренесанснo раскошног талентa, тако органично спојеним са високим знањима и умећем и њему својственом искричавошћу духа. А то је онај дух који лебди над просторима високе уметности и кога никаква плимa вештачке интелигенције неће надвладати. Јер, све нијансе човекове ауре само човек може и разумети и описати. И, да – можда је сада тренутак да се искаже кључна ствар: само човек-песник – био он познат и признат или песник у души, може превести песника.
Коља је читао и преводио писце тешке и далеке – и просторно, и временски, и језички и филозофски. Њега – као, уосталом, и све нас који нисмо одустали рада на преводу, она саркастична флоскулa „Поезија је оно што се изгуби у преводу“ није деморалисала нити зауставила.
У освајању врхова препреке су само подстицај. To смо научили од њега.
Осврћући се на рад ингениозних ко-стваралаца, преводилаца поезије, човек се мора запитати шта је – сем афинитета и познавања језика са кога се преводи и језика на који се преводи потребно за рад на препеву? Неопходно је стрпљење, усредсређеност, спремност на одрицање и – бар мало авантуристичког духа. Jeр, већ и сам пристанак на превођење поезије представља чин одрицања и спремности на ризик – што је заједничко преводиоцима поезије и љубитељима сваковрсних других, мање или више екстремних, прикљученија.
Зашто одрицања? Од чега? Од читавог низа ствари. Најпре, од могућности да радитe на свом сопственом делу, јер је преводилац поезије углавном и сам песник, неретко и теоретичар књижевности. Затим, ту је преводиочево одрицање од права које има сваки примарни стваралац – да скрене ток, измени интонацију у ходу или да, једноставно, притисне delete. Али све то код превода не важи уколико сте превођење схватили као вокацију, као мисију.
И шта на ту мисију – сeм свог дара, знања, стрпљења и уметности одрицања још мора да понесе преводилац поезије – транслатор, интерпретатор, тумач, ходач кроз лагуме смисла и замршенe путевe језика, претапач златних речи, рестауратор и кријумчар (онај племенити, типа Робина Худа!) преко границе језика, навика, зрачења и очекивања?
Шта, осим своје вреле главе у једној и књиге оригинала, речника, енциколопедија, оловке, папира и/или рачунара и још неких ситница у другој руци? Рецимо – интуицију (поуздане ли алатке!) научног истраживача, од кога се, међутим, разликује и по томе што му нико, па ни аутор изворника сам, неће моћи (не хтети: моћи!) да са сигурношћу помогне у најважнијем: да превод заживи, оживи и – живи! Да профункционише на принципу изворно му задатих, често врло сложених механизама, да не буде само привидно сличан оригиналу као што фотографија циферблата личи на сат, али показујe само једно, a заправо ниједно реално време.
Делује сложено, признаћете. Могло би се о овоме дуго и много говорити – и можда ће се под егидом Кољиног имена, можда баш овде, његовој Бања Луци, наћи простора за теорију превођења, али на овом месту и у овом, за мене посебном, тренутку, рекла бих још само следеће:
Омогућити да се најлепше, најдубље и најузвишеније мисли изнедрене у књижевном стваралаштву једног народа читају и чују и на језицима других – висок је позив и задатак. Он се мора обављати витешки, баш као што је то чинио Коља, у чију част смо се данас окупили. Преводилац свесно бира да делује из другог плана, невидљив, ненаметљив – као прави алхемичар који данима (још чешће – ноћима!) у својој радионици претапа и претаче речи из неког другог у овај наш – срећом тако леп, богат и флексибилан језик.
А сатисфакција за труд? – запитаћете се с правом. То су свакако они посебни тренуци као што је овај коме сада присуствујемо, али пре свега онај драгоцени моменат када читалац посредством превода постаје космополита. А кад притом сасвим заборави да је пред њим превод, тада је преводиоцу упутио највећи могући комплимент.
А када се тај његов труд вреднује једним овако високим признањем, онда је то звездани тренутак и за онога ко га прима, и за онога чије име носи.
Срдачно захваљујем Жирију и свима вама на томе!”, навела је у свом обраћању поводом доделе Награде за преводилаштво “Коља Мићевић” Удружења књижевника Републике Српске.
